Chick flick označava tzv. “ženske” (ženskaste?!) filmove, dok je chick lit njegov ekvivalent koji se odnosi na žensku literaturu.
Ova dva termina ste možda susretali, možda ih i znate. Ovo je prilika pozabavimo njima.
Prvo da krenemo u etimologiju samog naziva. Termin “chick” je američki sleng za: “žensku, “ribu”, “mačku”. Secam se jednog druga moje drugarice, koji je, povučen nasim terminom, za jednu svoju profesorku engleskog rekao: “Teacher is a very good fish!”
Dakle, u engleskom jeziku, ako hocete nekog da etiketirate sa “riba”, kazete “chick”. A chick je ništa drugo do “pile”! Skraćeno od reči “chicken”.
Termin “flick” je ništa drugo do stari sleng za “film”. Nekada su bioskop zvali “the flicks”!
Chick lit je, zapravo, chick literature, tj. “ženska književnost”. Možete i pretpostaviti da je možda jedna od prvih chick lit spisateljica, čuvena Jane Austen (”Gordost i predrasuda”, ”Razum i osećajnost”). Uz nju su uzdisale gospođice i dame jos u 19. veku, ali joj se ne moze osporiti kvalitet i značaj, kao i to da je ušla u antologiju engleske književnosti i da je nijedan takav udžbenik nije zaobišao.
U svetu se vode polemike oko podela na muške i ženske pisce, tj na muško i žensko ”pismo”. Ženska emancipacija je donela procvat feminističkog pokreta, kao i feminističkog ”pisma”, odnosno insistiranja na istom. Svakako treba odati priznanje književnim ”aždajama” (u najpozitivnijem smislu te reči!) kao sto je jedna Virdžinija Vulf, Suzan Zontag ili Doris Lesing i mnoge druge spisateljice, ali termin chick lit se uglavnom odnosi na lagani žanr, koji mnogo ne opterećuje, a knjige chick lit-a su kao po pravilu bestseleri. Ljubavna tematika i zaplet se, najčešće podrazumevaju!
Jedno pitanje: Kako objasniti da je neke od ”najnjanjavijih” romana, napisao engleski pisac Samuel Richardson?! Ko je čitao njegovu ”Klarisu” ili ”Pamelu”, znaće o čemu govorim.
Chick flick filmovi su, kako rekosmo, sleng, upotrebljen pežorativno. Jer, jel’ te, muškarci imaju svoje Konane, Spajdermene, Žan-Klod Van Damove, Čak Norise (?!), Džeki Čenove, Hartigane ili koga već. A ”nesrećne, emotivne i slabe” (?!?!?) zene ”nemaju stomak” da odgledaju jednu žestoku “šorku” ili oružani obračun... I don’t think so!
Elem, chick flicks su filmovi čija je ciljna grupa, takođe, pogađate - ženska populacija! Njihova tematika odiše tzv. ”ženskim senzibilitetom”, bazirani su na emocijama. Čak je i vreme njihovog puštanja u bioskope, najčešće, oko Dana zaljubljenih, tj na Valentine’s Day. Žanr je obicno, ali, ne i po pravilu, komedija, a glavna protagonistkinja je, gotovo uvek, žena (plus - Mel Gibson! Sećate se What Women Want?!), koja pokušava da se izbori sa ljubavnim sadržajima koji nju, “nesrećnu”, snađu.
Moja mama je, recimo, volela chick flicks, tvrdeći kako su ”sjajni za opuštanje i zaboravljanje na svakodnevicu, bar na sat i po”. Ipak, i ona se odnosila se prema njima sa kritičkom distancom, nazivajuci ih, pomalo posprdno, “limunadama”. Većina filmova nije mogla da prođe bez Cheryl Lad, i, naravno, neizbežne Jane Seymour, nekrunisane kraljice tugaljivih drama. Te “limunade” nikad nisam podnosila, ježila sam se, gnušala sam ih se i bežala od njih. Zamerala sam, i zameram im, sve ono što im i nesrećni filmski kritičari zameraju, a to je postojanje šablona i tone plača! Oni su tako tugaljivi, previše slatki, što Englezi kažu cheesy ili tacky (pogledajte u rečnik!).
Ali avaj! Pa, zar i u tzv. “muškim” filmovima ne postoji šablon koji se stalno perpetuira?! Jedino što šaputanje i gugutanje zamenjuje neki sonorni bariton iliti zveket saržera. I još nešto vrlo važno – mnogi muškarci gledaju chick flicks, samo što to ne bi priznali, ni da im život zavisi od toga!
Naravno da nije sve tako jednostavno i crno-belo. I među chick-flick-ovima ima dragulja, koji su čak ovenčani prestižnim nagradama, kao što je Terms of Endearment, ovenčan sa nekoliko Oskara.. A, da... Pa, dobro... I među “testosteronskim” filmovima mogu se naći oni koji su sjajni. Fantastični Sin City, Roberta Rodrigesa je pravi primer. Ijao, kad Džesika Alba (Lil’ Nancy Callahan) kaže: It’s always been you, Hartigan...” ili kada Brus Vilis (John Hartigan) kaže: “There's wrong, and there's wrong, and there's *this*”
Oops! Šta to bi?! Hmmm...
Bilo kako bilo, juče sam slučajno ponovo odgledala svoj omiljeni chick flick, Legally Blonde, sa fantastičnom Reese Witherspoon u glavnoj ulozi, i zaspala kao “ ’tić u gnijezdu”! Pa, i to je valjda jedan dodatni kvalitet, nije li?!
I ne zaboravite, nema ženskih ili muških filmova/knjiga/”pisama” – samo dobrih ili loših!
Do čitanja,
D.
